Диана Драгутиновић: "Катанац на буџет"
Диана Драгутиновић, министарка финансија Србије, у интервјуу за Економист каже да после овогодишњег дефицита, за који се процењује да ће бити већи од 700-800 милиона евра, Србија има велику шансу да наредне године њен буџет буде уравнотежен, па чак и у благом суфициту.
У интервјуу за Економист она тврди да ни по коју цену неће дозволити да експанзивна фискална политика угрози макроекономску стабилност. Диана Драгутиновић поручује да ће инсистирати на мерама штедње и то на свим нивоима, а то подразумева и да ће плате у јавном сектору наредне године расти спорије од бруто домаћег производа (БДП).
Министарка финансија је, такође, најавила да ће се заложити за укидање пореза на капиталну добит и пренос апсолутних права на финансијске трансакције и да ће у року од две године потпуно либерализовати капиталне трансакције.
Диана Драгутиновић, министарка финансија Србије, интервју за Економист, 24. јул 2008. године
После овогодишњег дефицита, за који се процењује да ће бити већи од 700-800 милиона евра, Србија има велику шансу да наредне године њен буџет буде уравнотежен, па чак и у благом суфициту, уверена је Диана Драгутиновић, министарка финансија Србије.
Она за Економист тврди да ни по коју цену неће дозволити да експанзивна фискална политика угрози макроекономску стабилност. Диана Драгутиновић поручује да ће инсистирати на мерама штедње и то на свим нивоима, а то подразумева и да ће плате у јавном сектору наредне године расти спорије од бруто домаћег производа (БДП).
Министарка финансија је, такође, најавила да ће се заложити за укидање пореза на капиталну добит и пренос апсолутних права на финансијске трансакције и да ће у року од две године потпуно либерализовати капиталне трансакције.
Као вицегувернерка НБС били сте међу највећим критичарима Владе због њене експанзивне фискалне политике. Зашто сте прихватили функцију министарке финансија у тренутку када се чини да је даљи раст јавне потрошње готово неизбежан?
Баш то је и био разлог, јер сматрам да увек може боље. Моје критике нису биле плод политичких разлика НБС и Владе, већ им је циљ био да подсетим Владу да експанзивна фискална политика, ако пређе неке границе, неће донети општу корист. Ту критику, дакле, треба схватити као добронамеран савет. Ако се посматра само са аспекта да ли је очувана макроекономска стабилност или не, чини ми се да смо у томе успели.
Руке су вам у великој мери везане, јер сте наследили буџет за 2008. На чему ћете инсистирати приликом ребаланса овогодишњег, а посебно током конципирања буџета за 2009. годину, да ли ће он бити штедљив, балансиран или експанзиван?
Чим постоји дефицит, буџет није штедљив, већ експанзиван. Тачно је да су ми руке на неки начин везане, али буџет за 2008. и није толико лош, јер је предвиђени дефицит од 1,5-1,6 одсто БДП-а у границама, које подразумева одговорна фискална политика.
Проблем је што иза идеје о ребалансу вероватно стоји погоршање буџета, али ћу се трудити да дефицит не буде већи од 2-2,5 одсто БДП-а. Неће, дакле, бити задуживања државе за покриће текућих расхода. Само задуживање није спорно, али искључиво за финансирање капиталних издатака.
Истовремено ће доћи и до промене структуре пореског оптерећења, јер није свеједно ни како се прикупља буџетски новац. Увек је боље да се више новца прикупи од индиректних него од директних пореза. Није, такође, свеједно ни како се тај новац употребљава. Постоје стандарди колика би требало да буде јавна потрошња за неке области.
А какав је план за следећу годину?
За мене је полазно становиште Меморандум о буџету и економској политици, за који су гласали многи министри у овој влади. Значи да им се допало што тамо пише да би у 2009. требало да имамо балансирани буџет, односно мали суфицит. То је огроман напредак у односу на 2008.
Да ли је то реално?
У свим земљама у изборним годинама долази до смањења пореских прихода и повећања јавне потрошње, јер владе купују властити реизбор. Надам се да 2009. неће бити избора и само по том основу можемо уштедети 1,5 одсто БДП-а. Зато уз одговорну фискалну политику имамо велику шансу да буџет буде уравнотежен.
Има и оних који сматрају да Србији на овом степену развоја није ни потребна балансирана државна каса, нити буџетски суфицит, већ управо буџетски дефицит?
Дефицит дефинитивно не помаже одржавању стабилности, а и за бржи привредни раст би потрошња државе требало да буде што мања. Уз то, општи ниво штедње у Србији је низак и држава треба да покаже да је и она штедљива, да и осталима да сигнал.
Које ћете расходе најпре кресати?
Нема малих уштеда, свака је важна и велика. Највише се може уштедети у оним министарствима и областима у којима се и највише троши. Јавни издаци за здравство, мерени уделом у БДП-у, већи су него у другим земљама сличног нивоа развоја, код образовања смо ту негде, а за одбрану се још раде анализе. Уз то, прво ће на ред доћи буџетска давања за докапитализације банака.
Значи ли то да се може очекивати бржа приватизација преосталих државних банака?
За то сам да држава што пре прода своје пакете у банкама.
Где се још могу смањити трошкови?
Време је да се ствари назову правим именом, јер доста новца одлази и на разне позајмице, иако су то у ствари субвенције, које значајно дижу јавну потрошњу. Посебно боде очи „куповина робе и услуга“. Код тих трошкова текућег пословања је направљен највећи пробој у односу на план, па су и ту могуће велике уштеде.
Исто важи и за масу зарада запослених у јавном сектору, јер је по њиховом уделу у БДП-у Србија испред других земаља региона. Зато би масу зарада требало ограничити, не номинално, већ да расту спорије од БДП-а. Она се може и другачије прерасподелити, негде повећати, а негде и смањити, што подразумева преиспитивање броја запослених у јавном сектору.
Претходних година управо су плате у јавном сектору расле много брже од продуктивности. Очекујете ли отпоре, јер је и раније сваке године усвајање буџета било праћено штрајковима?
Дефинитивно је све много лакше рећи него урадити, али нешто мора да се уради. Сумњам да ова влада жели да за резултат има макроекономску нестабилност. Постоји несклад између високе јавне потрошње и малих плата државних чиновника и мислим да је то последица великог броја запослених.
Слично је пре неколико година било у Народној банци, а сада НБС има далеко веће просечне зараде, али много мање запослених. Мислим да је то рецепт и за државну управу.
Како планирате да у 2009. остварите буџетски суфицит, смањењем расхода или повећањем прихода, јер није свеједно на ком се нивоу успоставља тај баланс?
Комбинацијом, с тим што ми је превасходна жеља да смањим јавне расходе, а видећемо и да ли има простора за повећање прихода и то без повећања пореских стопа, бољом наплатом, која је била нешто слабија у месецима политичке кризе. Приходи, такође, могу да се повећају наплатом дугова, јер има доста предузећа са значајним пореским дугом.
Њима ћу, уз уважавање тешкоћа са којима су суочена, послати јасну поруку да су могући репрограми, али не и опрост дугова, јер би у том случају они који плаћају порезе били у неравноправном положају, преварени.
Приметно је да су приходи од ПДВ-а у првом кварталу повећани за 10 одсто, док је промет на мало растао дупло брже. Да ли је то сигнал да је повећано избегавање пореза?
И мени се чини да су код ПДВ-а релативно велике могућности за побољшану наплату. Испоставило се да је најбоља наплата ПДВ-а била за време трајања наградне игре, када су грађани скупљали фискалне рачуне.
Размишљате ли и о повећању акциза на неке производе?
Од ЕУ се Србија највише разликује управо по акцизама, које су ниже него у земљама региона, а најниже су на дуван. Но, то је предвиђено уговором о приватизацији домаћих фабрика дувана, који истиче крајем 2009. па се тек од 2010. може очекивати значајнији раст прихода од акциза на цигарете, с тим што те акцизе неће одједном, већ постепено постати упоредиве са ЕУ.
А шта је са акцизама на гориво, јер многи сматрају да би их сада требало смањити да се бар делимично неутралише раст цена сирове нафте?
И акцизе на гориво су у Србији ниже него у региону, али је кључ проблема што нам је производна цена горива већа, због неефикасности. Према једној анализи, управо нас та неефикасност кошта додатних 200 милиона евра у поређењу са другим земљама. Могући разлози за то су лоша, застарела опрема и вишак запослених у НИС-у, а решавање тих проблема је процес који ће трајати бар две године. Додатно, и накнада за вађење нафте је ниска.
Може ли Србија из буџета или емисијом обвезница да финансира изградњу инфраструктурних пројеката, попут аутопута Хоргош – Пожега?
Не, постоје „чаробне цифре“ које никада нећу прекорачити и правила којих ћу се придржавати. Дефицит не треба да буде већи од 3 одсто БДП-а, текући расходи морају бити мањи од текућих прихода, а за капиталне издатке може се из текућих прихода издвојити највише 4-5 одсто БДП-а.
Није спорно да нама треба више, јер је инфраструктура страшно запуштена, али ће недостајућа средства морати да се надоместе приходима од приватизације, који морају да се користе за повећање нето имовине државе, а то су путеви. Трећи извор су кредити од ЕИБ и ЕБРД, који су повољнији од тржишних.
Верујете ли да, без обзира на обећања дата коалиционим партнерима, можете нешто урадити да се јавна потрошња смањи?
Буџет сигурно неће бити прости збир предизборних обећања. Уосталом, не може пореска политика да буде либерална, а јавна потрошња социјалистичка.
Хоће ли ребалансом буџета за ову годину трансфери Фонду ПИО бити увећани за десетак милијарди динара, јер без тога пензије од септембра неће моћи да порасту за 10 одсто?
И без тог обећања морала би да се обезбеде додатна средства, јер важећи закон предвиђа усклађивање пензија 1. септембра, с тим што би у том случају порасле за око 7, а не 10 одсто.
Да ли вам је важније очување макроекономске стабилности од испуњавање обећања датих коалиционим партнерима?
Да, јер веома добро знам разлику између стабилности и нестабилности и да фискална политика може много више да утиче на стабилност него на раст. Неки спортисти се релаксирају пред велика такмичења да би доспели у топ форму.
И улога фискалне политике је да одмори „такмичаре“, да скупе снагу пред почетак и да током трке пруже максимум. Али, да ли ће неко победити ако стално буде релаксиран? Наравно да неће, а нама је фискална политика већ неколико година релаксирајућа.
Да ли су тога свесни и остали чланови Владе?
Ако сада и нису, верујем да ће бити, јер је политичка кампања једно, а економска реалност нешто сасвим друго. Исто је и са кућним буџетом. Свако жели много тога, али се после суочавања са чињеницама већина понаша рационално.
Да ли ћете дозволити да у 2009. просечна пензија порасте на 70 одсто просечне плате и да ли је већ о томе било неких разговора на седницама Владе?
Не могу да подржим оно што не постоји нигде. Највеће учешће издатака за пензије у БДП је 14, а код нас је већ скоро 15 одсто. Највиши однос плата и пензија је 60 одсто. Не кажем да не може ништа да се уради, само треба добро одмерити и не правити грешке које могу скупо да нас коштају.
Ја сам пре присталица селективног приступа: пажљивог одмеравања најнижих и највиших пензија, што укључује можда и њихову различиту динамику раста. Мислим да још има простора за преговоре.
Хоће ли у другом полугођу доћи до убрзања јавне потрошње и какве ће то последице имати по макроекономску стабилност?
Србија је сувише сиромашна да има дефицит од 3 одсто, колико је мастрихтски критеријум, већ мора да буде штедљивија. Зато не само да не очекујем убрзање, већ ћу настојати да јавна потрошња буде мања него у првој половини године.
Какво је тренутно стање у буџету, с обзиром на то да је по нашој методологији у плусу, а по међународној у минусу?
Ако желимо у ЕУ, морамо да користимо европску методологију. Сад смо већ у дефициту који се процењује на близу 2 одсто БДП-а.
Ваш претходник, актуелни премијер Мирко Цветковић најавио је да ће већ од јесени држава морати да се задужује. Да ли сте већ нешто предузели на том плану?
То није лоше, али само ако се држава задужује за капиталне издатке, а почетак интензивнијег рада на инфраструктурним пројектима захтеваће додатна средства. То може бити замајац развоја домаћег финансијског тржишта, а задуживањем у динарима повећава се простор за вођење монетарне политике. То су две добре ствари.
Значи ли то да сте већ преломили, јер је постојала дилема да ли да се државне хартије номинују у еврима или динарима?
Мој став је да то може да буде само у динарима.
Уместо најављеног смањења, последњих година учешће јавне потрошње порасло је са 40,4 на 44 одсто БДП-а. Шта сте себи у погледу јавне потрошње поставили као циљ за крај мандата и да ли очекујете подршку осталих министара?
Садашња, релативно висока јавна потрошња делом је последица изборних циклуса, али и исправљања неких неправди, односно враћања дугова из прошлости. Циљ ми је да њен удео у БДП-у спустим испод 40 одсто, макар и на 39,9 одсто.
Хоћете ли подржати предлог потпредседника Динкића да се са 12 на 10 одсто смање порези на доходак и да ли би такав порез у целини имао позитивне или негативне ефекте?
Србија је једна од ретких, можда и једина земља која има овакав систем опорезивања грађана и инсистираћу да се што пре уведе синтетички порез на доходак. Ако смањење пореске стопе буде саставни део измена закона, којим ће се увести синтетички порез на доходак, онда ћу га подржати.
Исто ћу поступити и ако се истовремено са смањењем те пореске стопе нађу уштеде на страни расхода, али га нећу подржати ако то буде директно утицало на раст буџетског дефицита. Не може се тражити смањење пореских стопа ако се истовремено не смање расходи.
У којој је мери фискална политика, која је у првом полугођу генерисала додатну тражњу од 20-25 милијарди динара, крива за растућу инфлацију?
Инфлације би било и да је у буџету остварен суфицит зато што су њени доминантни узроци на другој страни. Она је повећана и у земљама које су водиле веома одговорну фискалну политику, као што су Бугарска и Румунија, у којима је јавна потрошња 33 и 35 одсто БДП-а.
По неким рачуницама, агрегатни раст тражње, подстакнут фискалном политиком, имао је за последицу раст инфлације за два процентна поена. При томе је НБС рестриктивном монетарном политиком ублажила утицај фискалне политике на инфлацију.
И за то је „почашћена“ критикама за прескупу монетарну политику?
Да, али не може и једно и друго. Идеална комбинација је да и фискална и монетарна политика буду рестриктивне. У супротном, ако жели да се одржи стабилност у неким оквирима, једна од њих мора да преузме више од фер учешћа.
Сада се део расхода буџета покрива приходима од приватизације. Шта ће бити када тај извор пресуши?
Неће пресушити.
Хоће за 3-4 године, када се приватизују и јавна предузећа.
Када пресуше приходи од приватизације у завршној фази ће углавном бити и велики инфраструктурни пројекти, који ће се тим новцем финансирати. Ни данас се ти приходи не користе за текуће расходе, осим за онај део који значи враћање старих дугова.
Хоће ли се нешто променити у вашем односу са гувернером Радованом Јелашићем, јер сте сада прешли на „другу“ страну?
Ништа се неће променити, јер смо сви на истој страни и не видим да је циљ фискалне политике битно другачији од циља монетарне политике. Разумем жељу сваког министара да оствари највише у свом ресору, али то не значи да би то био и оптимум за државу. Зато ћу се трудити да њихове жеље каналишем, да то буде оптимално за све.
Већина економиста сматра да ће инфлација ове године бити између 12 и 15 одсто. Хоћете ли и званично променити пројектовану стопу од 8,5 одсто и колико је за кредибилитет Владе штетно што сваке године стварна инфлација битно одудара од пројектоване?
У свим земљама стварна инфлација биће далеко већа од пројектоване, јер невиђени раст цена нафте нико није могао да предвиди. Претпостављам да ћемо са ребалансом буџета признати да ће инфлација бити виша од 8,5 одсто, али не треба заборавити да је у првом полугођу монетарна политика била рестриктивна, а њени ефекти на ублажавање инфлаторних притисака се осете после три до шест месеци.
Да ли би за Србију било боље да склопи нови аранжмана са ММФ-ом, јер претходна влада није била баш расположена за то?
Не да немам ништа против, већ бих из више разлога била веома срећна да се то деси. Прво, ако би наша економска политика добила позитивну оцену ММФ-а, то би сигурно помогло Србији да брже добије статус кандидата за пријем у ЕУ.
Друго, без обзира на то што се не слажем увек са препорукама ММФ-а, он вас тера да водите одговорну фискалну политику, што може да утиче на повећање рејтинга земље, а то значи ниже трошкове финансирања. Ја сам, дакле, за неку врсту програма са ММФ-ом и то што пре то боље.
Шта планирате да урадите да се оживи скоро умртвљено тржиште капитала у Србији?
Променићемо законе о хартијама од вредности и о преузимању, јер су они буквално кочница бржем развоју. Морају се, такође, променити закони о порезу на капиталну добит и пренос апсолутних права.
У земљама са неразвијеним финансијским тржиштем обично и не постоје овакви порези, док у Србији постоје и високи су. Ја сам присталица идеје да се они укину. Коначно, држава ће погурати тржиште емисијом хартија од вредности за финансирање капиталних пројеката.
Ваши претходници у Министарству финансија предложили су смањење, али не и укидање пореза на капиталну добит.
Укидање тог пореза би дефинитивно допринело развоју тржишта капитала, а нама је потребан велики помак у релативно кратком року, рецимо у наредних шест месеци.
Када ће се потпуно либерализовати и капиталне трансакције?
Имамо четири године од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, а могуће је да ћемо то урадити и раније. Као неко ко је дошао из НБС нисам склона да све урадимо одмах, посебно када се ради о краткорочним трансакцијама, али највећи део биће либерализован за две године.
(Аутор: Милан Ћулибрк)