Krstić za “Večernji list”: Na socijalno odgovoran način sprovešćemo finansijsku konsolidaciju i pokrenućemo ekonomiju

U Srbiji su najavljivali vaš dolazak na mesto ministra finansija kao spasonosni?

-Da, digla se velika pompa. Naravno, ja o sebi ne mislim tako. Mislim da su to prevelika očekivanja. Ključan je timski rad i politička volja. Naravno, mora se uložiti mnogo truda i zbog situacije u kakvoj jesmo mora mnogo da se radi da bismo se što pre izvukli.

Ipak, čini se da je to veliki teret, predstavljeni ste kao vunderkind, član Mense, gotovo se očekuje da čarobnim štapićem rešite ekonomsku situaciju u Srbiji.

-Postoji ta tendencija da se čarobnim štapićem rešavaju stvari, što je nemoguće. Mlad jesam, ali ovo mi nije prvi put da sam u situaciji za koju sam mlađi nego što bi se očekivalo. Naravno, ništa vas ne može pripremiti za ministarsku funkciju. Ipak, pomoglo mi je to što sam i pre, radeći u McKinsey-u, ponekad bio u cipelama za koje su drugi smatrali da su malo prevelike za mene. To mi je dalo samopouzdanje i sigurnost.

Koliko možete nametnuti svoj autoritet s obzirom na svoje godine i političko neiskustvo jer za sprovođenje rezova najbitnija je politička volja. Imate li vi snage i autoriteta progurati te mere?

-Uvek sam autoritet gradio trudom i rezultatima. Tako sam pristupio i ovom poslu. Olakšavajuće okolnosti su te što smo u situaciji, od koje ni Hrvatska nije daleko, u kojoj imamo sužen manevarski prostor da na socijalno odgovoran način sprovedemo finansijsku konsolidaciju i pokrenemo ekonomiju. Nismo imali puno izbora, mogli smo ovako tavoriti još devet meseci do godinu dana, ali onda bismo udarili u zid. To bi bilo srljanje u propast. Politička volja postoji, a olakšavajuće je i to što su ljudi siti da se promene najave pa budu izigrane,shvataju šta se mora učiniti.

Šta vas je najviše šokiralo kad ste postali ministar finansija, koji podaci, brojke i koje su konkretno vaše mere za spas Srbije od bankrota?

-Shvatio sam da je situacija ipak gora nego što se to na površini moglo videti. Četiri su nam glavne celine koje moramo rešiti. Prva su plate u javnom sektoru, gotovo trećina proračuna odlazi nam na nešto što nije produktivno. Druga stvar su subvencije, potpuno netransparentno daju se socijalni izdaci kroz preduzeća, što je nepravedno, pogotovo u situaciji političkih zapošljavanja. Treća celina su prihodi koji su znatno podbacili. Imamo dobar poreski sistem, ali imamo velik udeo sive ekonomije i ne naplaćujemo porez koji bismo trebali. Četvrta je celina penzijski sistem

koji nije dugoročno održiv. Dodao bih petu celinu, a to su administrativne prepreke. Recimo, na primeru prihoda idemo s većim porezima, dižemo stopu PDV-a, jer imamo 30 posto sive ekonomije. U javnom sektoru prisiljeni smo da smanjimo plate veće od 60.000 dinara, odnosno 100.000 dinara za 20, odnosno 25 posto. To nije idealno rešenje, idealno bi bilo da smo uveli jedinstvene platne razrede da ljudi koji se bave istim poslom u različitim državnim organima imaju iste plate. A ne da oni koji su u preduzeću ili agenciji sklonoj ovoj ili onoj političkoj opciji samo zato imaju veću platu.

Zašto ste uopšte prihvatili poziv da postanete ministar?

-Zato što se takva ponuda ne odbija i dobija se vrlo retko u životu. Kako bi bilo da sam odbio ponudu ako verujem da se nešto može promeniti, pa nemam ja rezervnu domovinu. Malo stvari u životu može vas više privući od takvog poziva kada smatrate da možete pomoći. Posebno kada je teško jer lako je biti heroj kada nema problema.

Pratite li rad Slavka Linića, hrvatskog ministra finansija?

-Imao sam priliku da ga upoznam u Vašingtonu. Videli smo se na kratko, ali imali smo odličan razgovor jer se bavimo istim stvarima u isto vreme. Naravno, ima razlika, ali igrom nesrećnih slučajeva iz različitih ili sličnih razloga i Hrvatska i Srbija tu su gde su. Cilj i period za stabilizaciju javnih finansija nam je isti, a to je za tri do četiri godine. I mere su nam vrlo slične. Dogovorili smo jedan duži sastanak.