Janko Guzijan: Ispunjenje obećanja kroz par godina

Ako je bar sudeći prema brojnim potezima koja je u poslednjih godinu – dve dana povukla Narodna banka Srbije, jasno je da nas i u budućnosti čeka izrazito restriktivna monetarna politika. Međutim, pravac kojim će se kretati naša fiskalna politika još nije u potpunosti jasan. Najave koje su građanima date kroz predizbornu kampanju govore o tome da će promena u ovoj oblasti definitivno biti.

Prema tvrdnjama Janka Guzijana, državnog sekretara u Ministarstvu finansija ciljevi fiskalne politike definisani su nedavno kroz usvajanje Memoranduma o ekonomskoj politici.

Taj Memorandum predviđa da budzet u naredne tri godine iz faze deficita uđe u suficit, da se smanji inflacija i umanji spoljnotrgovinski deficit – kaže za „EU Market“ Guzijan. – Namera je da u tom predviđenom periodu od tri, četiri godine, poreske stope ostanu na nivou na kakvom su sada. Poreski zakoni će se, naravno, menjati, ali u kontekstu smanjenja administracije i birokratije, fer oporezivanja i bolje kontrole.

Janko Guzijan, državni sekretar u Ministarstvu finansija, za EU Market, 16. juli 2008. godine

Ako je bar sudeći prema brojnim potezima koja je u poslednjih godinu – dve dana povukla Narodna banka Srbije, jasno je da nas i u budućnosti čeka izrazito restriktivna monetarna politika. Međutim, pravac kojim će se kretati naša fiskalna politika još nije u potpunosti jasan. Najave koje su građanima date kroz predizbornu kampanju govore o tome da će promena u ovoj oblasti definitivno biti.

Prema tvrdnjama Janka Guzijana, državnog sekretara u Ministarstvu finansija ciljevi fiskalne politike definisani su nedavno kroz usvajanje Memoranduma o ekonomskoj politici.

Taj Memorandum predviđa da budzet u naredne tri godine iz faze deficita uđe u suficit, da se smanji inflacija i umanji spoljnotrgovinski deficit – kaže za „EU Market“ Guzijan. – Namera je da u tom predviđenom periodu od tri, četiri godine, poreske stope ostanu na nivou na kakvom su sada. Poreski zakoni će se, naravno, menjati, ali u kontekstu smanjenja administracije i birokratije, fer oporezivanja i bolje kontrole.

Proevropska koalicija najaviljivala je značajne promene poreskog sistema i socijalne politike. Koliko je to moguće i praktično uraditi, u kom roku?

Nije moguće ispuniti sve ono što je obećano u narednoj godini. Ipak, moguće je to uraditi u nekom dužem periodu, od bar četri-pet godina u zavisnosti od performansi ekonomije. Fiskalna politika ne može biti dobra ako se ne uradi restruktuiranje potrošnje. Predizborna obećanja ne mogu se uklopiti u prihode planirane za narednu godinu. Rashodi delimično mogu, ali samo tako što bi se nekim korisnicima prava oduzela, kako bi se nekoj drugoj grupi ona dala.

Drugo rešenje je da se ide na povećanje poreskih stopa, ali ja ne zastupam primenu takvog scenarija. Biće teško, jer sva ta obećanja neće moći kratkoročno da se ispune, ali kasnije, u okviru mandata nove Vlade, kada dođe do novog zapošljavanja taj cilj će moći biti ispunjen.

Uvek kada se projektuje novi budzet javnost spekuliše da li je on razvojni ili socijalni. Kako će, prema vašem mišljenju, biti koncipiran budzet za narednu godinu?

Mislim da je veštački nametnuta ta tema o razvojnoj, odnosno socijalnoj dimenziji budzeta. Svaki budzet u svetu je koncipiran i u jednom i u drugom pravcu. Jer, sve države moraju da ispune svoje tekuće obaveze prema penzionerima ili socijalno ugroženima. U pitanju su nijanse u različitim koncepcijama. Takođe, moraju da se prave škole i fakulteti, putnu infrastruktura, granični prelazi… Kada gledamo strukturu javne potrošnje, u njoj mora biti prostora i za tekuća davanja koji ne proizvode novu imovinu države, ali i za kapitalna davanja koja tu imovinu povećavaju.

Ne vidim da će naredni budzet biti drastično različit od ovogodišnjeg. Ono što vidim kao našu šansu jeste da se u narednoj godini gradi više i da se poveća taj kapitalni deo budzeta, ali kroz nova zaduživanja. U tom smislu, najvažnije je napraviti dobar plan javnih radova, kako bi iza toga stali kreditori i kako bi se za taj period zaduživanja od narednih deset-dvadeset godina napravilo veće delo, a taj dug lakše vratio.

Za poslednji kvartal ove godine najavljena je mogućnost „rupe“ u budzetu. Mislite da se treba dodatno zaduživati iako su upravo ove godine proglašavane kao „krizne“ u otplati rata prema stranim kreditorima?

Crnih godina, i pored višegodišnjih upozorenja dela ekonomske javnosti, neće biti. Ukoliko se bude vodila odgovorna fiskalna politika, ali i kvalitetno okončalo restruktuiranje privrede, odnosno uspelo u pokušaju da se uposle radnici i postojeći kapaciteti, situacija će biti apsolutno pod kontrolom. Postoji zabluda da samo treba otplaćivati stare dugove; svetsko iskustvo govori da da države vraćaju stare i uzimaju nove kredite. Naime, nije šteta uzeti novi kredit, ako ćete iz njega izgraditi nešto vredno za državu – novu imovinu.

Što se tiče izvršenja budzeta od septembra, izvesno je da će se otvoriti problem. Do sada smo ovakve situacije rešavali tako što su se one premošćavale ili sredstvima od donacija ili od privatizacionih prihoda. Ali, sada kada nemamo ni jedno ni drugo, moraju se tražiti nova rešenja. Zato se, verovatno, neće izvršiti sve obaveze budzeta, što znači da će se umanjiti neki rashodi. Naravno, u tome će se voditi računa o prioritetima isplata, kao što su, recimo plate i razna socijalna davanja. Ali, neki projekti sigurno mogu da sačekaju narednu godinu. Verovatno će se, u određenoj meri, ući i u izdavanje obveznica, ali ćemo u to ući vrlo oprezno, jer je ova operacija izuzetno skupa zbog visokih domaćih kamata.

Prihodi budzeta su ti od kojih zavisi fiskalna ravnoteža.Kako poboljšati disciplinu poreskih obveznika?

Svake godine beležimo određeni stepen suzbijanja sive ekonomije. Prihodi budzeta, naime, svake godine rastu brže od rasta ekonomije. Recimo, za prvih šest meseci nominalni rast prihoda bio je oko 19 odsto. Za bolje rezultate potrebna je intenzivna saradnja tužilaštva, policije, poreznika i carinika. Formirane su zajedničke jedinice ovih organa i one koordinirano rade na akcijama suzbijanja svih zloupotreba.

Imamo dva krupna polja na kojima se odvija siva ekonomija. Prva je promet i drugo je – siva ekonomija u oblasti zapošljavanja. Kada je u pitanju ovo drugo, verujem da će se u dogledno vreme doći do nekog rešenja. Velike su, naime, socijalne tenzije, ljudi su ostali bez posla i teško je preseći taj kanal njihovog izvora prihoda. S druge strane, kontrola prometa roba, naplate akciza i poreza će biti rigoroznija i verujem da će se vremenom utaja još više smanjivati.

Očekujete li reakciju velikih korporacija i bogatih pojedinaca zbog najavljene promene poreskog sistema u kojim ce oni definitivno više plaćati obaveze državi?

Ta dilema postoji i to naročito u razvijenim zemljama. Smatra se da preterano oporezivanje onih koji se uspešno bave biznisom sprečava razvoj samog biznisa. Zato ta debata postoji svuda u svetu. Kod nas pak poreski sistem nije toliko progresivan koliko bi mogao da bude. Činjenica je, naime, da je za 2007. godinu broj onih koji, navodno, zarađuju preko 1,4 miliona dinara godišnje oko 20.000, a to je samo jedan odsto ukupno zaposlenih. Verujem da u stvarnosti daleko veći broj ljudi ima prihode preko tog limita, bar sudeći prema onome kakva se kola voze, kakvi stanovi kupuju…To dokazuje da naš sistem nije dovoljno progresivan, ali ni, ovakav kakav je, implementiran u celosti.

Možemo li očekivati da u narednoj godini, kada više bar prema zakonu neće biti društvenog kapitala u Srbiji, neće biti ni subvencija firmama?

Danas u Srbiji postoji tri velike grupe koriste subvencije. Pre svega, to je poljoprivreda. Taj segment će, ako se posmatra i iskustvo Evropske unije, rasti ili se bar neće smanjivati. Što se tiče javnih preduzeća, a pre svega Železnica Srbije, ni tu nema prostora za neka bitnija smanjenja. Treću grupu, inače najmanju, čine društvena preduzeća koja se nalaze u procesu restruktuiranja. Za njih je iz ovog budzeta namenjeno oko tri milijarde dinara, što je oko pola odsto ukupnog budzeta. Ako se ove firme do kraja godine privatizuju, imaćemo i tu uštedu. Od tih para, da pomenem, može da se, recimo, sagradi jedan prosečan most u Srbiji.

Memorandum koji je tehnička Vlada nedavno usvojila prilično je ambiciozan i podrazumeva izrazit rast u svim oblastima. Koliko je on moguć?

Ovi srednjoročni planovi se i prave ambiciozno. U tom dokumentu, naime, postoje dve paralelne i podjednako važne oblasti. Jedno su ciljevi, kao što su recimo, veći privredni rast, smanjenje inflacije i nezaposlenosti i slično. Ali, postoje i ambiciozne politike. Da bi se, naime, ostvarili postavljeni ciljevi, te politike moraju da se sprovedu. To su monetarna, fiskalna i politika strukturnog prilagođavanja. Da bi se, znači, ostvarili ciljevi, moraju se sprovesti pomenute politike, a njih moraju da sprovedu političari. I svaki podbačaj u sprovođenju politika utiče na sprovođenje ciljeva.

Spoljni dug nam se stalno povećava, kao posledica zaduživanja firmi u inostranstvu. Čega je to posledica i kako je moguće sprečiti tako veliko zaduživanje naših firmi u inostranstvu?

Tendencija je da u Srbiju dolazi dosta kapitala spolja, jer je novac spolja jeftiniji. Koliko čujem, to su velike uštede za firme, do tri-četiri procentna poena. Ova tendencija je dobra ukoliko firme te kredite uzimaju za nabavku nove opreme i unapređenje proizvodnje. Takođe, dobro je ukoliko se ti krediti uzimaju za pokretanje nekih novih projekata koje bi, recimo, značili supstituciju uvoza ili povećanje izvoza. Međutim, ukoliko se ta sredstva troše pretežno za nabavku potrošnih dobara, onda se ova pojava može izroditi u nešto vrlo loše za srpsku ekonomiju.

Može li država da kontroliše ta zaduženja?

To država ne kontroliše nigde u svetu. Ali, za svaku državu ovakva tendencija može da donese veliki finansijski rizik. Jer, otplata tih privatnih kredita je u evrima i koliko država bude generisala strane valute kao deviznog priliva, toliko će biti u prilici i da otplati te kredite. Tako i ukoliko ne budemo u situaciji da generišemo dovoljnu količinu evra od izvoza, onda nećemo moći da otplatimo ta zaduženja. Argentina, da podsetim, nije imala visok nivo javnog, već privatnog duga. Oni su, kao država, bankrotirali zbog tog privatnog duga.

Da li je razlog za njihovo zaduženje u inostanstvu loša ponuda bankarskih usluga u Srbiji?

Krediti kod nas jesu skuplji zbog restriktivne politike Narodne banke Srbije. Međutim, za tu restriktivnost postoji razlog. Monetarna politika pokušava da kompenzuje to što država više troši nego što zarađuje. I na kraju taj trošak plaćaju građani, jer cenu neko mora da plati. Ukoliko bi mi danas stegli kaiš fiskalne politike i malo opustili restriktivnost monetarne politike, to bi se negativno odrazilo na grupe koji su korisnici budzetskih para. Ponavljam, da bi postojala makro ravnoteža cenu mora neko da plati.

Kreditni rejtning zemlje sve više pada. Za koji period možemo vratiti rejting koji smo imali, recimo, u drugoj polovini godine. Da li je povratak poverenja ino partnera podjednako dug kao i njegov gubitak…

Kreditni rejting naše zemlje skliznuo je zbog političkih faktora i zato samo dobre vesti sa političke scene mogu da dovedu da se vratimo na prosek regiona. Sada smo, da podsetim, ispod proseka regiona, odnosno nalazimo se na nivou Ukrajine i Turske. Par stepenica smo ispod Bugarske i Rumunije i samo dobre vesti iz zemlje koje govore da smo spremni za evrointegracije mogu da dovedu do rasta kreditnog rejtinga. Danas svaka inostrana firma koja želi da uđe na ovo tržište, gleda kreditni rejting, a svaka transakcija umanjena za stopu tog rejtinga. Ukoliko, recimo, želite da kupite banku istih performansi u Bugarskoj i Srbiji, ovu u Srbiji ćete platiti manje samo zbog nižeg kreditnog rejtinga.

Uprkos tome, čini se da stranci koji su se odlučili da rade u Srbiji prolaze sasvim dobro….

Srbija je, istina, poslednjih godina zemlja u kojoj su strani investitori dobrodošli. U isto vreme, primetno je i da su stranci ovde ulazili u poslove koji su već postojali, a da su oni svojim angažovanjem samo podigli efikasnost tih preduzeća, jer su doveli nove tehnologije i sistem menadzmenta. Ono što je definitivno problem investicija u Srbiju jeste to što nema dovoljno „grinfild“ investicija.

(Autor: Gordana Bulatović)